Istraživanje čudovišnog pećinskog sistema: “Razmišljam samo o tome da se ne izgubim ovdje, kilometar i po pod zemljom”
Duboko ispod jednog zabačenog planinskog venca u Uzbekistanu speleolozi krstare lavirintom koji je za speleologe ono što je Mont Everest za planinare.
“Ne brini, ovde se ne možeš izgubiti.”
Larisa Pozdnjakova mi se obraća na engleskom s osetnim ruskim akcentom, rečima koje mi dopiru kroz tminu naizgled beskrajne pećine. Kao da mi čita misli: razmišljam samo o tome da se ne izgubim ovde, kilometar i po pod zemljom. Poslednjih nekoliko sati mukotrpno držim korak s njom dok me vodi sve dublje u ledeni podzemni svet poznat kao Tamna zvezda.
Larisa je s planine Ural, ima nešto više od 30 godina i veteran je u istraživanju pećina. Kreće se gipko i vešto vijugavim hodnicima, a ja iza nje brekćem i jedva dolazim do daha kao svaki trapavi početnik. Hladna tama jednostavno guta svetlost s lampi na našim šlemovima, vidimo samo metar ispred sebe, prisiljeni smo da se krećemo kao krtice, skakućemo i provlačimo se, držeći se za uže prekriveno skorelim blatom, koje nam pomaže da nađemo put kroz mrežu hodnika i prolaza u speleološkom žargonu poznatih kao provlačenja, meandri ili vertikale.
Ovi hodnici kojima idemo već su mapirani, ali dok se pentramo uzbrdo i spuštamo nizbrdo, levo i desno, gubim orijentaciju u košmarnom okruženju ledenih kaljuga i mokrog šljunka. Iskusan sam u penjanju i planinarenju, ali ovo je sasvim druga vrsta orijentacije u prostoru. Navikao sam da se krećem po opasnom terenu, ali ovde štampane mape često nisu od koristi, GPS ne radi i nema zvezdanog neba da vam pokaže pravac. Uprkos onome što kaže Larisa, znam da ja sam nikada ne bih uspeo da izađem iz ovog bezdušnog lavirinta.
View this post on Instagram
Konačno je sustižem, zastala je na ivici nečega što pod svetlošću naših lampi izgleda kao vodena površina – jednog od mnogih podzemnih jezera Tamne zvezde. Larisa odmotava kratko sigurnosno uže prikačeno za pojas, zvano “pupčana vrpca”. Slobodan kraj kači za dugačko zategnuto uže iznad naših glava, pričvršćeno specijalnim šrafom ukucanim u stenu. Uže se pruža preko jezera i nestaje u mrklom mraku. Služi kao neka vrsta “zip lajn” sajle, niz koju speleolozi mogu da se prebace preko ledenog jezera, suviše hladnog da bi se u njemu plivalo bez ronilačkog odela. Vragolasto me je pogledala i zakoračila s ivice. Njen plavi konjski rep žestoko leprša kroz mlaz svetlosti iz moje lampe i iščezava u tami, a ja ostajem sam sa svojim strahovima.
NAŠAO SAM SE U OVOJ SITUACIJI jer sam se prijavio u ekspediciju s 31 članom – uglavnom Rusima koji ne govore engleski – koja istražuje ovaj čudovišno veliki pećinski sistem unutar jedne planine u zabačenom kutku Uzbekistana. Rusi su prvi uočili ulaz u pećinu 1984. godine, ali su britanski speleolozi prvi došli i počeli da je istražuju 1990. godine; nazvali su je Tamna zvezda po istoimenom satiričnom američkom naučnofantastičnom filmu iz sedamdesetih. Od tada u pećinske sisteme Tamne zvezde i obližnje Festivalnaje (možda će se jednog dana otkriti da su ta dva pećinska sistema povezana) već decenijama dolaze speleolozi iz celog sveta.
Ovaj veliki pećinski sistem istraživačima je privlačan na sličan način kao što je Mont Everest privlačan planinarima – uz jednu razliku. Mi znamo da je Mont Everest najviši vrh na planeti, dok je potencijal za nova otkrića u ogromnim podzemnim šupljinama zapravo beskonačan. Više se zna o površini Marsa nego o onome što se nalazi ispod površine Zemlje. Pećina Krubera u Gruziji, sa svojih 2.197 metara, za sada je najdublja pećina na svetu za koju znamo. Tamna zvezda, sa svojim još neistraženim kanalima, takođe se bori za titulu.
View this post on Instagram
Do danas je osam ekspedicija identifikovalo nešto više od 17 kilometara hodnika u sistemu Tamne zvezde. Najdublji istraženi hodnik je oko 900 metara ispod površine. Ali ovaj pećinski sistem nije u potpunosti mapiran, delimično zato što se nalazi u zabačenom predelu i politički nestabilnom regionu, a delimično zbog same svoje veličine jer njegovo kartiranje iziskuje mnogo tehnike i opreme. Mnoge ekspedicije su jednostavno potrošile svu užad. Odmah mi je jasno i zašto. Larisa i ja smo pri ulasku u pećinu već posle 300 metara prošli kroz desetak deonica osiguranih užadima. Ona i ja smo upareni još u speleološkom kampu: dobila je zadatak da bude vodič “Amerikanskom” (čuo sam da me tako zovu) do Gotskog kampa, istraživačkog logora koji se nalazi više od dva kilometra u utrobi planine. Provešću dve noći s njima pod zemljom, beležeći rad ekspedicije na mapiranju novih delova pećine i prikupljanju naučnih podataka.
NEVEZANO ZA OPASNO PUTOVANJE s Larisom do podzemnog Gotskog kampa – ni moj nadzemni dolazak do speleološkog kampa podno planine uopšte nije bio lagodan. Da bih se susreo s čla-novima ekspedicije – koju čine vrhunski speleolozi i naučnici svetskog ranga, stari od 22 do 54 godine, iz Rusije, ali i Italije, Izraela i Nemačke – otputovao sam u Taškent, prestonicu Uzbekistana. Odatle sam zajedno s njima autobusom putovao oko 180 kilometara kroz suvu ravnicu. U autobusu su bile i stotine kilograma opreme i hrane za tronedeljni rad na terenu. Išli smo popularnom turističkom maršrutom duž drevnog Puta svile ka Samarkandu. Onda smo skrenuli s utabane staze i krenuli na jug ka granici s Avganistanom, do Bajsuna. Tu smo sve utovarili i popeli se u jedan vojni kamion iz sovjetskog doba.
Dok smo se truckali i zalazili dublje među Bajsuntovske planine, okolni vrhovi su se postepeno uzdizali i više od 3.500 metara, da bi zatim opadali u obliku nazubljenog lanca spektakularnih litica. U dubokim kotlinama između vrhova videla su se raštrkana seoca u kojima Uzbeci i Tadžici žive vekovima, uzgajaju koze, sade lubenice, beru šljive, jabuke i orahe, i koriste vodu iz brojnih izvora napajanih podzemnim rekama koje prožimaju ovu planinu.
Pre oko 30 godina geolog Igor Lavrov, bradati čovek s naočarima koji sada u kamionskoj prikolici sedi prekoputa mene, otkrio je impozantnu krečnjačku liticu Sodžu Gurgur Otu, koju on i njegove kolege sve do danas istražuju. Ovaj prirodni zid, visok 365 metara i dugačak 35 kilometara, formiran je kad su tektonske sile izgurale drevne krečnjačke ploče u vertikalni položaj. Igor je imao 24 godine i bio je mladi član Speleološkog kluba Sverdlovsk kada je, proučavajući stare sovjetske geološke karte, saznao za Bajsuntovske planine. Jednog dana su on i njegov kolega Sergej Matrenjin, na osnovu informacija koje su dobili od nekog nomadskog pastira, otišli u selo Kerok, kod lokalnog školskog učitelja. Taj čovek je godinama ulazio u okolne pećine i istraživao ih koristeći improvizovane baklje. “A gde ima tih pećina?”, pitao je Igor. “Tamo”, rekao je učitelj, upirući prstom ka masivnom krečnjačkom monolitu na obodu doline. Stojeći podno kamenog zida, mladi speleolozi su tada prvi uočili tajanstvenu rupu gore nasred litice. Kroz tu rupu smo mi ušli u Tamnu zvezdu.
Kad je put postao previše strm za kamion, nastavili smo peške. Dva dana smo hodali kroz vrleti, s 15 magaraca natovarenih opremom i zalihama, sve do mesta za glavni kamp, na širokoj stenovitoj izbočini ispod same krečnjačke litice. Svih sedam poznatih ulaza u Tamnu zvezdu jesu rupe na tom kamenom zidu i može im se prići samo penjući se vertikalno ili spuštajući se niz uže.
View this post on Instagram
Bilo nam je potrebno nekoliko dana da postavimo užad do ulaza, podignemo i unesemo opremu. Konačno, popeo sam se užetom uza zid do glavnog ulaza na visini od 137 metara (zovu ga Iževskaja, ili R21). Počeo sam da shvatam zašto speleolozi Tamnu zvezdu doživljavaju kao živo biće. Dole u našem kampu temperatura je oko 38 stepeni, ali ovde me je šokirao udar ledenog vetra koji duva iz utrobe Tamne zvezde.
Niko u potpunosti ne shvata kako funkcioniše ventilacioni sistem Tamne zvezde, ali ovaj ulaz “izdiše” kad je napolju visok atmosferski pritisak i “udiše” kada je nizak. Ako pećina ovde izdiše, onda mora negde to prvo da usisa spolja. Samo gde? Dok niz padinu prekrivenu injem žurno ulazim u pećinu, ne mogu da se oslobodim snažnog osećaja da sam upravo kročio u čeljusti praistorijske zveri.
Odmah kod ulaza Tonja Votinjceva, ruski mole-kularni biolog, zastaje i pričvršćuje neki mali beli disk na zid. Njen zvanični zadatak je da mapira novootkrivene delove pećine, ali priznaje da je više zanima naučna strana priče. Ovaj uređaj je jedan od nekoliko koje će postaviti u pećini. Oni će sledeće dve godine beležiti temperaturu, vlažnost, nivo ugljen-dioksida i atmosferski pritisak. Podaci će onda biti sakupljeni i analizirani u laboratoriji.
Mnogo naučnih podataka može se prikupiti pod zemljom, ponajviše iz speleotema – mineralnih naslaga zvanih stalagmiti i stalaktiti koji se uzdižu s tla pećine ili se spuštaju s tavanice. Na isti način na koji se proučavaju uzorci ledenog jezgra iz glečera, mogu da se proučavaju i podaci iz speleotema. Analizom hemijskih sastojaka koji su ušli u sastav ovih formacija kapanjem vode tokom hiljada godina možemo steći uvid u klimatske uslove raznih perioda prošlosti.
Istraživači svake godine prikupljaju uzorke iz različitih delova pećinskog sistema ne samo da bi imali uvid u klimatsku istoriju centralne Azije već i da bi proučavali arhitekturu i ventilacioni sistem pećine – što će pomoći budućim speleolozima da lakše odrede gde treba tražiti nove hodnike i prostorije. Idem za Tonjom, savijam se da prođem ispod lučno zakrivljenog prozirnoplavog leda i ulazim u ogromnu prostoriju, podzemnu halu dugu oko 250 metara i visoku 30 metara – Dvoranu punog meseca. Lampu na šlemu uključujem na najjače i jasnije osvetljavam prostor oko sebe. Zidovi su optočeni paperjastim belim injem koje se pod svetlošću lampe cakli kao milion sićušnih ogledala i osvetljava dvoranu poput zvezdanih galaksija na kristalno vedrom noćnom nebu.
DVA DANA KASNIJE stojim na ivici jezera s Larisom, koja je već nestala u mraku i čeka da joj se pridružim na drugoj strani. Otkad sam došao u ekipu, Rusi su se trudili da me podsete na moj početnički status. Uveče su pričali strašne priče o speleolozima koji su tragično skončali, uključujući i jednu o mladom istraživaču koji je pogrešno skrenuo i izgubio se u nekoj pećini u Britaniji. “Tek posle godinu dana našli su njegovo telo”, kaže jedan od Rusa. Osim toga, začikivali su me u usput kao da su testirali može li Amerikanski da bude ovde s njima – koliko težak teret mogu da nosim, šta sve umem s užetom, koliko šala na svoj račun mogu da podnesem.
Preostaje mi samo jedno. Vezujem “pupčanu vrpcu” za dugačko zategnuto uže i otiskujem se dole ka drugoj strani jezera. Prizemljujem se na steni s koje se ulazi u malu kupolastu prostoriju, otprilike kao veći eskimski iglo.
Nema Larise. Izgleda da sam na testu, mogu li da se snađem sam. Do sada sam sve njihove testove položio, a na šale sam se dobronamerno osmehivao. Ali sada mi nije smešno. Brzim osvetljavanjem uočavam dva hodnika koji vode iz prostorije. Upinjem se da čujem neki zvuk ne bih li zaključio kojim hodnikom je Larisa izašla, ali sve što čujem jeste kapanje vode s tavanice u jezero.
View this post on Instagram
Dok razmatram opcije, isključujem svetlo da bih štedeo baterije. Oko mene crnilo, potpuni mrak. Fotoni svetlosti mogu da putuju kroz svemir milijardama kilometara pravolinijski, bez prekida, ali kod njih nema skretanja. Vijugava staza koja vodi u dubinu planine svodi svu svetlost koja će ikada obasjati ove zidove samo na zrake iz lampe na šlemu. Pomišljam kako li se osećao taj izgubljeni britanski speleolog kad mu se baterija potrošila, dok je sam ležao na mestu koje će mu biti grobnica.
“Larisa!”, vičem, a zvuk se odbija o zidove male prostorije. Onda mi je postalo jasno. Njeno: “Ne brini, ne možeš se izgubiti” neka je vrsta interne šale jer se zapravo možeš izgubiti i to vrlo lako.
Biram prvi hodnik i ubrzo, na svu sreću, shvatam da je ćorsokak. Izlazim kroz drugi i izbijam na svetlucavi kameni vodopad, kaskadnu stenu uglačanu i oblikovanu tankim slojem minerala nanetih stalnim protokom vode. Na steni sedi Larisa.Idemo do raskrsnice tri hodnika gde se na gomili stena nalaze dva drečava šatora, osvetljena iznutra: Gotski kamp. Obasjava nas svetlost lampe, čuje se zvonki glas Ženje Cirikina: “Dobro došli u Gotsku sobu.” Ženja je veteran u grupi, ovo mu je deseta ekspedicija u Bajsuntovske planine. Bavi se uzgojem riba za potrebe jednog ruskog državnog instituta, ali Tamna zvezda je njegov istinski životni poziv i niko se bolje od njega ne razume u ovaj složeni pećinski kompleks. “On zna kuda vode novi hodnici i pre nego što ih istražimo”, kaže mi jedan mlađi Rus.
Ženja nam rukom pokazuje na jedan od šatora. Para kulja kroz otvor, čujem kako se unutra nešto kuva na plinskom plamenu. Svlačim zaštitno odelo i ulazim za njim u šator, gde zatičem nekoliko članova tima nagnutih oko mape Tamne zvezde. Hodnici otkriveni u svakoj od ekspedicija iscrtani su drugačijom bojom, pa mapa liči na višebojni prikaz ljudskog kardiovaskularnog sistema. Ženja blatnjavim prstom prati zakrivljenu zelenu liniju, lupne u jednu tačku i počinje brzo da govori nešto na ruskom. Pokazuje gde je prethodna ekspedicija naišla na prepreku, vodopad visok 37 metara. Tu se još niko nije popeo.
Provodim svoju prvu noć duboko u utrobi planete, zbijen u šatoru s još dvojicom članova tima. Ovde su noć i dan nebitni pojmovi, članovi ekipe dolaze, odlaze, spavaju i jedu po rasporedu koji nema veze s položajem sunca. Budim se uz bučni dolazak trojice izraelskih speleologa koji već četiri dana istražuju dno pećine provlačeći se kroz procepe pune kamenja. Jedan od njih, mladi geolog Boaz Langford, kaže mi kako misli da su stigli do vododržljivog sloja stena ispod krečnjaka. “Moramo da pronađemo novi pravac”, kaže. “Istraživaćemo Crvena jezera. Pođi s nama.”
Nije ni sačekao da se spremim već mi je u nekoliko rečenica na brzinu dao uputstva i nestao. Pola sata kasnije opet sam u mraku, sam, na raskrsnici puteva. Postoje dva užeta: jedno vodi strmo dole kroz otvor u tlu; drugo zavija naviše i ide preko nekog ambisa – duboke jame ili možda jezera, ne znam – i iščezava u rupi šest metara iznad mene. Biram ono što vodi dole, spuštam se između zidova narandžaste namreškane stene i stupam opet na novu raskrsnicu tri hodnika bez ikakve naznake kojim od njih su možda otišli Izraelci.
Biram najmanje lošu opciju: tesan prolaz nalik na oveću ventilacionu cev na čijem dnu je voda duboka desetak centimetara. Prvo ubacujem ranac i guram ga glavom dalje dok četvoronoške ulazim. Torzo držim van vode oslanjajući se na podlaktice i nožne prste, napredujem mic po mic, s teškom mukom održavam telo u položaju pravom kao daska. Prolaz je sve uži, prisiljen sam da se spustim na stomak. Najednom se kanal naglo spušta i prelama se gotovo vertikalno nadole. Toliko je tesno da samo trzanjem mišića mogu da sprečavam strmoglavi pad kroz okno.
Dok mi se krv sliva u glavu, na pamet mi pada još jedna stravična priča iz pećine. Jedan mladi student medicine je 2009. godine u američkoj državi Juti istraživao nemapirani uski kanal u pećini Nati Pati koji je imao veliki nagib na dole. Upao je glavom napred s pretpostavkom da sledi proširenje. Ali tunel se još sužavao i mladić se zaglavio naglavačke. Spasioci su ga pronašli, čak su uspeli da mu doture vodu i hranu dok su radili. Skoro da su ga izvukli, ali oprema se pokvarila. Posle nisu mogli ni da izvuku njegov leš, pa je taj tunel zaliven betonom.
View this post on Instagram
Ja imam više sreće. uski kanal me vodi do proširenja kroz koje teče voda. Do mene dopire šuštanje zaštitnih odela koja se trljaju o stenu. Našao sam Izraelce. A oni su našli još jednu malu rupu koja vodi u još dublji nepoznati deo Tamne zvezde. Prepiru se ko će prvi da uđe. “Moja je”, kaže jedan od njih na hebrejskom, odgurujući prijatelje, a zatim ulazi u rupu.
DOK ISTIČE VREME predviđeno za ekspediciju, većina novih prolaza koji su delovali obećavajuće ispostavljaju se kao ćorsokaci. Ekipa je napustila pećinu i priprema se za dugo putovanje nazad do Taškenta. Ali Ženja i ambiciozni mladi Rus Aleksej Seregin insistiraju da još jednom pokušaju i popnu se na veliki vodopad gde će možda naći novi prolaz.
Kad su se konačno vratili u glavni kamp, gde smo ih svi mi tri dana čekali, bili su blatnjavi i prljavi, ali puni novih vesti. Popeli su se na vodopad, a onda su se satima migoljili kroz tesni meandar koji se na kraju suzio nešto više od 20 centimetara. Aleksej je probao da uđe u procep, ali glava nikako nije mogla da prođe. Ženja nije hteo da odustane i nabio je glavu kroz procep, slepoočnicama je strugao između ledenih stena. Izvijanjem ramena i uvlačenjem stomaka provlačio se kroz vijugavo okno. Posle 30 minuta mukotrpnog kretanja pedalj po pedalj, konačno je izbio u prolaz veličine tunela moskovskog metroa, u kojem se čula tutnjava neke brze reke.
View this post on Instagram
Da li je to prolaz za kojim je tragao duže od 20 godina? Prolaz koji će konačno pokazati da je Tamna zvezda pećinski Mont Everest? Očajnički je želeo da ide još dalje i vidi kuda prolaz vodi. Ali nažalost, vreme za ekspediciju je isteklo.
Dok njih dvojica prepričavaju događaj, ceo tim odiše uzbuđenjem zbog novog otkrića i postaje jasno, čak i Amerikanskom, da upravo ovako i treba da se završe velike pećinske ekspedicije: otkrićem nekog tajanstvenog prolaza koji vijuga u nepoznato – i najavom nove avanture koja čeka u dubinama Zemlje.
Izvor: nationalgeographic.rs/pozitivno.ba
