Imala je samo 17 godina kada je nacistima PRKOSNO rekla: “UBIJTE MENE, NAROD NIJE KRIV”
Lepa Radić rođena je davne 1925. godine u selu Gašnici kod Gradiške, Bosna i Hercegovina.
Bila je jedna obična devojčica, veseli devojčurak kao i sve tinejdžerke.
Išla je u školu, smejala se, ispod oka stidljivo gledala momčiće i sa drugaricama pričala koji joj se sviđa, maštala o prvim sastancima i ko zna o čemu još.
Bila je i ona nečija simpatija, nečija mala iz Bosanske Krupe. Danas bi bila baka sa mnogobrojnim unucima, praunucima, čukununicima…
Ali, život joj je okončan sa samo 17 godina.
Još kao učenik, isticala se marljivim radom i ozbiljnošću a uzor joj je bio stric Vladeta Radić, koji je u Banjaluci bio uključen u napredni radnički pokret.
Neposredno posle aprilskih događaja 1941, od Vladete je saznala i za pripreme ustanka i pomagala mu u skrivanju prikupljenog oružja. Tih julskih dana 1941. u ustanak je ispratila četvoro članova porodice: oca, stričeve Voju i Vladetu i strinu Jovanku, jednu od prvih partizanki na Kozari.
Kao član Štaba za evakuaciju ranjenika i stanovništva iz ugroženih područja, Lepa je, od 20. januara 1943, bila među najistaknutijim organizatorima begova koji su se, februara 1943, našli u zaleđenom Grmeču u koji su već duboko bile zašle jedinice iz sastava 714, 717, 369 i 7. SS “Princ Eugen” divizije.
Organizovala je izvlačenje ranjenika, i pomoć kolonama banijskih izbeglica koje su se u masama, već iscrpljene i promrzle, povlačile ispred neprijatelja uz zaštitu partizanske vojske i Grmeča.
Bez predaha je obilazila zbegove i raštrkane grupe promrzlih ljudi, žena i dece, sklanjala ih u zavetrine, savetovala kako da se ponašaju prilikom bombardovanja.
U nastojanju da održi moral, uveravala je narod da će naše brigade zaustaviti fašiste. Snagu svog verovanja uporno je prenosila na ljude oko sebe, a trebalo je mnogo moralne i fizičke snage da se izdrži zima u Grmeču i stalni pritisak neprijatelja koji nije imao milosti ni prema deci u kolevci, pišu “Nezavisne”.
Sve je to Lepa podnosila bez panike, i mnogi su se pitali: odakle tolika snaga u ovoj krhkoj devojčici?
Grupa ljudi koju je Lepa vodila 8. februara 1943. godine iznenada je bio opkoljen i opet je i tada ostala pribrana i hrabra.
Ispucala je na Nemce svu municiju iz svoje puške, branila se pozivajući narod da se bori golim rukama, da se ne predaje, čak i onda kad su je savladali udarcima kundaka. Pokušala je, ko zna koliko puta, da zaštiti uhvaćeni narod govoreći: “Ubijte mene, narod nije kriv”.
Posle trodnevnog zlostavljanja, dovedena je pred podignuta vešala. Ruke su joj bile vezane telefonskim kablom, bez cipela, samo u vunenim čarapama, iscrpljena i iznemogla, ali ponosna i prkosna.
Sa postolja pod vešalima Lepa je pokušala da se obrati zarobljenom narodu koji je u begu, ali je omča prekinula njene poslednje reči.
U izveštaju o egzekuciji SS-ovci su napisali da je: “Banditkinja, obešena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat”.
Imala je tada tek 17 godina. Njene biste i danas stoje u Bosanskoj Krupi i u Gradišci.
Izvor: jugonostalgija.info
