ČUDNA SUDBINA STALJINOVE KĆERKE SVETLANE: Otac je ljubavnike i muževe strpao u gulage, ona prebjegla Amerikancima, osudila komuniste i umrla u siromaštvu

Nedavno se navršila šesta obletnica smrti Lane Peters. Ona je u 86. godini izgubila bitku s rakom debelog creva. Kremirana je u svom prebivalištu u Richlandu u Wisconsinu u SAD.

Njena ćerka Olga odbila je sve pokušaje novinara da dobiju njenu izjavu i majčin pepeo prosula je u Tihi okean. Njena obična smrt bila je nedostojna veoma zanimljivog života. Naime, Lana je rođena kao Svetlana Staljina, a o njenom životu nedavno je prevedena biografija.

Svetlana Staljina rođena je 28. februara 1926., iste godine kad je njen otac prvi put službeno prozvan vođom. Staljin je prethodno bio u braku sa Katarinom Svanizde, koju je upoznao kao revolucionar u svojim dvadesetima (početkom 20. veka), ali ona je preminula u drugoj godini braka. Staljin je izjavio poznanicima da su s njom umrli “njegovi posljednji topli osećaji za čovečanstvo”. Sina iz njihova braka, Jakova, nije voleo i ostavio ga je da se ubije u nemačkom zarobljeništvu.

Staljinov drugi brak bio je sa 23 godine mlađom Nadeždom Alilujevom. Njen otac pružio je sklonište Staljinu prilikom njegova bekstva iz zarobljeništva u Sibiru. Nadežda je kodirala poruke u Lenjinovom kancelarijom i bila je uzoran boljševik, odbijajući nakit i šminku. Venčali su 1919. godine, a njihov brak bio je prožet napetostima i svađama. Imali su dvoje dece, Vasilija (rođenog 1921.) i Svetlanu, a usvojili su i sina Artjoma.

Nadežda je stalno sumnjala da je Staljin vara i smatra je budalom, pa se nakon jedne javne svađe 1932. upucala. Mala Svetlana imala je tek šest godina i rečeno joj je da je njena majka preminula od upale slepog creva. Svetlana je bila Staljinovo omiljeno dete, što pokazuju brojne sačuvane fotografije. Ona je bila posledna osoba koja je davala naredbe Staljinu. U igri bi mu pisala da mu “naređuje” da je odvede u pozorište ili bioskop, a Staljin bi samo kratko odgovorio “Slušam”.

Bilo je to isto Staljinovo lice koje je tridesetih godina zavaralo američkog ambasadora Josepha Daviesa da zapiše da bi “dete rado sedilo na Staljinovu krilu”. Staljin ju je odmilja zvao “mali vrabac”, a redovno se igrala s njegovim saradnicima, “ujacima” i “stričevima” koji bi ga posećivali. Bila je jedina žena na Staljinovim večernjim zabavama. Svetlana je kasnije tvrdila da je njena majka zabranjivala Beriji da se privatno druži sa Staljinom te je nakon njene smrti Staljin pao pod Berijin utjecaj.

Svetlanu je upoznao i Čerčil kad je u poseti Moskvi 1942. godine naišao na nju kako postavlja sto. Zbog nje su stotine hiljada devojčica dobile ime Svetlana. Njen odnos s ocem počeo se zatezati kad je postala tinejdžerka, što je ujedno bilo vreme Drugog svetskog rata. Istinu o samoubistvu majke saznala je sa 16 godina čitajući The Illustrated London News. Ovaj događaj kasnije je opisivala kao prelomni trenutak u svom odnosu s ocem.

Staljin je bio nezadovoljan ćerkinim odabirom ljubavnih partnera, kao i mnogi drugi očevi. Njenu prvu ljubav, filmaša jevrejskog porekla Alekseja Kaplera, poslao je u logor u sibiru. Aleksej je bio dvostruko stariji od nje i privukla ga je njena tužna pojava. Upoznali su se 1942.,  pre desete obletnice smrti njene majke. Zajedno su gledali Disneyev film “Snežana i sedam patuljaka”, a poklonio joj je zabranjeni prevod Hemingvejove knjige “Za kim zvone zvona”.

Svetlanin zavidni brat Vasilij rekao je ocu da Aleksej i Svetlana imaju seksualne odnose, što je razbesnelo Staljina.

“Ljudi ginu, a ti spavaš s drugima!”. Svetlana je htela studirati književnost, ali Staljin ju je prisilio da upiše istoriju. Tokom studija zaljubila se u studenta Grigorija Morozova, koji je takođe bio Jevrejin. Večni antisemita, Staljin je odbio i upoznati se sa njim pa je Svetlanu ošamario kad je od njega tražila dopuštenje za brak.

Šamar je nije sprečio i ona se za Grigorija udala 1945, dobrim delom zato što je Staljin bio fokusiran na okupaciju što većeg dela Evrope. Morozov je hteo imati što više dece, a Svetlana je htela završiti studij. Nakon teškog prvog porođaja usledila su četiri abortusa (tri izazvana i jedan spontani). Rastali su se 1947. i ostali u dobrim odnosima, a nastavila je vaspitavati njihovog zajedničkog sina Josifa. Svetlana je predavala istoriju sovjetske književnosti i radila kao prevodilac sa engleskog jezika, prateći očeve želje.

Njen otac se ponovno umešao u njen život 1949. kad je dogovorio njen brak sa sinom svojeg bliskog saradnika Andreja Ždanova, oca poznate ždanovštine (politike sveprožimajuće kulturne cenzure u Sovjetskom Savezu, koja je potrajala sve do Perestrojke). Mladoženja Jurij Ždanov izjavio je da je u brak stupa “bez posebnih osećaja”, a iz “zdravog razuma”. Naredne godine, pre nego što je njen otac lično odobrio početak Korejskog rata, Svetlana je rodila Katarinu.

Uspela je da dobije razvod braka, frustrirana što je Jurij bio potpuno nezainteresovan za nju i dosadan. Nakon smrti njenog oca 1953. godine Svetlana se našla u složenom položaju. Izgubila je mnoge privilegije, ali nasledila je sovjetsku vladu kao novog oca. Partijski službenici često su se mešali u njen život. Iako više nije bila oruđe propagande, branili su joj svaku aktivnost koja bi mogla posredno osramotiti Sovjetski Savez.

Naredne godine slučajno je naišla na Alekseja, puštenog iz logora posle Staljinove smrti. Odmah ga je pokušala zavesti iako je Aleksej bio u braku. Aleksej ju je hteo kao ljubavnicu, ali ona je želela da ostavi ženu. Kad to nije hteo, suočila se s njegovom suprugom. Alekseja je ostavila žena, ali je i on prekinuo sa Svetlanom. Dve godine kasnije Aleksej je bio u novom braku, a Hruščov je u poznatom govoru osudio ekscese Staljinovog režima.

Aleksejeva supruga mu je predložila da nazove Svetlanu i ponudi joj emocionalnu podršku. Svetlana je odmah pokušala razoriti i taj brak pa je Aleksej trajno prekinuo svaki kontakt s njom. Godine 1963. prilikom oporavka od operacije krajnika u bolnici je upoznala Indijca, komunista Brajesha Singha. On je bio na medicinskoj vizi u Moskvi, a Svetlanu je zaveo svojom miroljubivosti i time što se nije drukčije ponašao prema njoj.

Svetlana je u međuvremenu, umesto patronimika Staljina uzela majčino prezime Alilujeva. Zajedno su proveli mesec dana u Sočiju na Crnom moru. Singh se morao vratiti u Indiju, a birokratija je sprečavala ponovno dobivanje vize. Kad se vratio u Moskvu, godinu i po kasnije, par se odlučio venčati. Već narednog dana Svetlana je pozvana u bivšu kancelariju svog oca, gde joj je sovjetski premijer Aleksej Kosigin očitao bukvicu.

“Hindusi se loše ponašaju prema ženama”. Brak bi bio sramotan i nemoralan. Singh je naredne godine umro od respiratornih problema, a Svetlana je nakon upornog ustrajavanja uspela izmoliti da joj se dopusti da njegov pepeo vrati u Indiju. Bilo je to njeno prvo putovanje izvan Sovjetskog Saveza i odlučila ga je iskoristiti. Dva dana pre svog prisilnog povratka u Moskvu, uveče 6. marta 1967., pojavila se u američkoj amabasadi u Delhiju.

Kad se predstavila kao Staljinova ćerka, osoblje je pitalo: “Onog Staljina?” Zapanjujuće, američki obaveštajci nisu niti znali da Staljin ima ćerku. Utvrdili su da govori tečno engleski, pristojna je i po svemu sudeći prijatna domaćica. Svetlana je bila mnogo promišljenija nego što je prvobitno dalo naslutiti.

Pre prebega uspjela je dobiti u ruke svoj pasoš (po pravilima čuvani su u ambasadama), a kao dodatni adut sa sobom je imala rukopis svojih budućih memoara, naslovljen “Dvadeset pisama”. U analizu njenog slučaja ubrzo su se uključili svi američki diplomatski i obaveštajni resursi, a u pomoć je pozvan jedan od najvećih američkih stručnjaka za Rusiju, bivši ambasador Džordž Kenan. Iz Indije je prevezena prvim letom, onim u Rim, pre nego što sovjetska ambasada primetila da nedostaje. Nekoliko dana kasnije poslala je pismo svojoj deci u kome je napala komunizam kao propalu ekonomsku i moralnu ideju.

“Jednom rukom želimo dosegnuti sam Mesec, a drugom rukom iskopavamo krompire kao i pre veka”, pisala je. Njen beg u SAD morao je lično da odobri američki predsednik Lindon Džonson, a kad je konačno stigla u Njujork iz Švajcarske, u aprilu 1967., bila je to prava propagandna pobeda za Zapad.

Prebegla je Staljinova ćerka!

Pred mnoštvom okupljenih novinara i znatiželjnika izrazila je oduševljenje što je u zemlji slobode. Javno je osudila svog oca kao monstruma, KGB izjednačila s Gestapom i osudila sovjetsku politiku. Znala je što se očekuje od nje te je bila spremna odigrati svoju ulogu. Javno je spalila svoj sovjetski pasoš i zaklela se da se nikad neće vratiti u Rusiju.

Nekoliko dana kasnije, na pitanje novinara hoće li zatražiti američko državljanstvo, odgovorila je: “Pre braka treba biti ljubavi. Ako budem voljela ovu zemlju, a ova zemlja mene bude volela, onda će i brak biti sklopljen”. U Americi se naselila u Princetonu, gde je živio Džordž Kenan. On joj je pomogao da u jesen 1967. objavi “Twenty letters to a Friend”. U ovim je memoarima putem pisama fizičaru Fjodoru Volkensteinu opisivala tragičnu istoriju svoje porodice, naglašavajući da nije bilo puno razlika između rođaka i žrtava Staljina. Knjiga je bila uspješna i 1969. je usledila “Only One Year”, posvećena vremenu pre i nakon njenog bega. Od njenog dolaska u Princeton za nju se zanimala Olgivanna, udovica poznatog američkog arhitekta Franka Lloyda Wrighta. Olgivannina ćerka iz prethodnog braka takođe se zvala Svetlana i poginula je u prometnoj nesreći prije više od dvadeset godina. Olgivanna je smatrala da je Svetlana njena reinkarnacija i pogodovala je braku između nje i udovca njene ćerke. Bio je to William Wesley Peters, glavni učenik poznatog arhitekta Franka Lloyda Wrighta, koji je bio zaslužan za gradnju poznatoga Guggenheimova muzeja u New Yorku. Svetlana je tako od bivše Staljinove princeze bila na putu da postane princeza američke arhitekture. Uistinu se zaljubila u Wesleya, ali problem je bila Olgivanna. Pozvala ih je da žive u Wrightovu poznatom zimskom domu, Taliesin Westu u Arizonu. Olgivanna je tamo upravljala kao kombinacija diktatora i verskog vođe, zahtevajuću bespogovornu poslušnost i iskrenost, što je opravdavala svojim mističnim veštinama.

“Diktator-otac je po meni bio ‘normalniji’ od ove žene-diktatora”, kasnije je pisala Svetlana. Kad je Svetlana zatrudnela, Olgivanna je zahtevala da abortiea jer bi deca ometala komunikaciju s mrtvima.

Svetlana je odbila i rodila je Olgu u maju 1971. godine. Morala se iseliti, a Wesley ju je napustio, birajući odanost prema viziji i radu Wrighta nego svojoj novoj supruzi i ćerci. Svetlana se nadala da će joj se Wesley vratiti, što se pokazalo katastrofalnim. Nikad nije naučila biti finansijski odgovorna. Prvo je bila ćerka diktatora, zatim ćerka države, a po dolasku u Ameriku lako se obogatila prihodima od prodaje memoara. Spremno je platila dugove svog novog muža, a mnogo je dala i Olgivanni. Kad je došlo do bračnog sloma, odbila je pristati na razvod, a njena imovina nastavila je se topi. Tek pet godina kasnije priznala je da je vreme za razvod. Tad je već bila Lana Peters, a 1978. je bila i američka državljanka. Selila se iz grada u grada i sumnjala je u iskrenost svojih prijatelja, kriveći sve i svakoga za navodni gubitak autorskih prava nad svojim memoarima (ustvari birokratska greška). Osamdesetih se naglo preselila u Englesku sa svojom ćerkom. Olga je saznala ko je njen deda sa 11 godina, kad su je dočekali lokalni paparazzi u školi. Život u Engleskoj prekinuo je iznenadni telefonski poziv njenog prvog sina Josifa. Takav čin mogao je odobriti samo novi sovjetski vođa, Jurij Andropov, koji je hteo poboljšati javnu sliku Sovjetskog Saveza. Svetlana je počela razmišljati o povratku kako bi upoznala svoje unuke. Pogazivši svoje ranije reči, vratila se u Moskvu 1984. Pomirenje sa sinom kratko je trajalo i ubrzo je došlo do konačnog raskola. Ćerka je nije htela niti videti i poslala joj je pismo u kome je objasnila da joj nikad ne može oprostiti i da je zgrožena Svetlaninom mržnjom prema Rusiji. Sovjetski Savez hvalio se njenim povratkom, ali Svetlana je mrzila Moskvu. Niko je nije hteo osim državnog vrha. Od Gorbačova je 1986. dobila dopuštenje da napusti Sovjetski Savez, ali jedan njegov kolega proročanski ju je upozorio “da je otadžbina preživela bez tebe, ali pitanje je možeš li ti preživeti bez nje.” Svetlana se vratila u Ameriku, ali tamo za nju više nito nije mario. Srušila je previše mostova, a sve što je imala reći već je rekla. Već 1992. Times je spomenuo da živi poučenim životom u hostelu za nemoćne. Svojih poslednjih četvrt veka provela je živeći od socijalne pomoći u domovima za starije.  Za retke studente i novinare koji su pokušali doći do nje sumnjala je da su ruski agenti, a kasnije je postala uverena da je Putin želi oteti ili ubiti. Iako se često nastojala prikazati kao žrtva svog oca, Svetlana je nesumnjivo nasledila njegove bezdušne linije kao i veštine manipulacije. Prilikom svog bekstva spremno je ostavila sina i ćerku. Svoje bivše prijatelje u Savezu je prokazala opisala ih je u autobiografiji. KGB ih je lako identifikovao, podvrgnuo ih osmatranju i zabranio im bilo kakvu mogućnost dodira sa svetom izvan Rusije.

Za života u Americi često je imala agresivne i paranoidne ispade, čime je otjerala većinu prijatelja. I sama je bila svjesna toga.  U jednom pismu prijateljici zapisala je kako je videla umirućeg pacovaa u garaži i pala u nagli strah.

“Ovaj pacov je bio nešto vrlo loše u mojoj vlastitoj duši”. Godine 1985. časopis Time objavio je reportažu u kojoj je opisana kao preteća, izolovana, osvetoljubiva i nasilna, po rečim autora “sudbnosno slična svom ocu”. U godinama pre svoje smrti priznala je da je za života donela brojne loše odluke, ali nije previše bila pogođena njima. “Ne možeš žaliti svoju sudbinu iako žalim što se moja majka nije udala za stolara”.

Izvor: ekspres.net