Rade Šerbedžija: ‘Dao bih Hollywood za sretne dane u Jugoslaviji’

Rade, ne mogu to da zamislim, ali kako će jednog dana izgledati vaš običan penzionerski dan? Uz šah u parkiću ili …?
Mina

– Imate pravo, draga moja, ni ja sebe ne mogu zamisliti kao penzionera. Pa, ako vas to može utješiti, obećavam vam da nikada, ama baš nikada neću sjediti na klupi, šetati psa i igrati šah u nekom parku. Igraću se svog života „Do poslednjeg daha“ (naslov Radetove autobiografije, prim. aut.). Eh, ta mi smo svi djeca, svi mi ljudi na ovome svijetu …

Šta vam je važno? Veli­ki po­zdrav za cijelu porodicu Šerbe­dži­ja.
Aleksandra, Barajevo 

– Važno mi je biti do kraja čovjek. Važna mi je ljubav. Važno mi je prijateljstvo. Važne su mi stvari u životu koje su prošle kroz moje vene i arterije i koje zauvijek ostaju pohranjene u mojoj utrobi … Važna mi je jedna ulica u Beogradu u kojoj je počeo moj drugi život … Važan mi je i moj prvi život, koji još uvek plamti u meni istim žarom, iako ponekad svjetla blijede … i lica se gotovo ne prepoznaju kad ih sklopljenih očiju prizivam u sjećanje … Važno mi je da je užasni rat završen i važno mi je misliti i nadati se da se nikada neće ponoviti … Važno mi je da Novak Đoković i Jelena i Ana pobjeđuju … A najvažnija su mi moja djeca, petoro njih, moja Lenka i moj mali unuk Sergej … koga iz milja zovem Serjoža … naravno zbog Broza, koji mi je isto bio važan … i važno bi mi bilo da se niko ne naljuti na ovu moju pionirsku odanost prohujalom vremenu koje je imalo svojih lijepih i važnih trenutaka …

Prvo bih željela da vas pozdravim i da vam postavim pitanje otkud vi u filmu „Euro trip“ ili „Brucoši u Evropi“? Film je od­ličan, oduševilo me je to što ih vi na kraju odvozite za Berlin. 
Jelena Radojević, Kostolac 

– U taj film sam uistinu zalutao. Producenti su me molili da prihvatim tu malu ulogu, jer su, kako su rekli, moji pravi fanovi. Prihvatio sam je i zbog jednog sjajnog monologa koji na kraju zbog nekih tehničkih problema nisu stigli snimiti, a ja više nisam imao slobodnog termina.

Imate li ponuda da uskoro snimite film koji će probuditi tako predivne, duboke i intenzivne emocije poput „Praškog dueta“ i „Prije kiše“? Imate li šanse za nominaciju za Oskar budući da su ove godine nagradu s pravom osvojili neamerički glumci. Ja vam to od srca želim! 
Milena 

– Eh, moja Milena, teško je, preteško dobiti pravu šansu u velikom filmu. Eto, snimio sam divan film u Kanadi „Fugfitive Pieces“ i za njega dobio glavnu nagradu u Rimu prošle godine i najbolje kritike i da se ne hvalim više, jer malo je neukusno, zar ne? Ali ne vjerujem da bih mogao dobiti i nominaciju za Oskar. To je stvar neke posebne „politi­ke“, a ponajviše neke bezumne sreće.

Rade, vi ste odličan glumac! Ako upišem glumu, na šta treba da obratim pažnju? I da li ste ikada zažalili što ste glumac? 
Kristina Vuletić

– Obrati pažnju na sporednu stvar, ko što je pjevao Džoni … nešto se u meni dijeli … Ne. Nisam zažalio … Samo ponekad, ali baš samo ponekad. Tih večeri ne volim da izlazim pred svoju publiku … tih večeri volim da budem samo JA … sam.

Omiljena serija mi je „U registraturi“. Koliko ste godina imali kada ste to snimili? 
Jelena Vasiljević, Beograd 

– Imao sam punih 19 godina i mislio sam da je svijet moj.

Svaka vam čast! Više ste nego odlični i kao glumac i kao pevač … I sada ste poželjniji od mnooogo mladića. Uvijek sam vam se divila! Carujete i dalje. Mogu li od vas dobiti bar neki vaš stari šal, samo da je vaš, da imam kao suvenir?
Slađa

– U Beogradu sam za Novu godinu. Tada držim koncerte. Dođite … Staviću oko vrata šal za tu priliku, a vi samo skočite na pozornicu i skinite mi ga s vrata. Vaš je …

Izvor: pulsonline.rs