Kako je srpski taksista nadmudrio djevojku koja nije htjela da mu plati vožnju: “NE MOŽE ONA MENE DA PRAVI BUDALOM!”

Nedavno se jednom beogradskom taksisti desila nesvakidašnja situacija koju je opisao u statusu na svom Facebook profilu. Ovo je njegova ispovijest

Prošlu noć, negdje oko 1.30, primih vožnju u jednoj ulici na Paliluli. Dolazim na adresu i vidim žensku sileutu kako jednom rukom pokušava da zadrži veliki kofer da ne padne, a drugom, u kojoj drži neku torbicu, pokušava da namakne neki široki šal na glavu, ne bi li se valjda zaštitila od kiše koja je počela da pada. Zaustavljam se i izlazim da spakujem onaj veliki kofer u gepek, dok se ona za to vrijeme pakuje na zadnje sjedište.

“Dobro veče, recite”, kažem.
“Idemo do aerodroma.”

Krećem.

“A, koliko će to da košta?”, upita.

“Nešto malo manje od dvije hiljade.”

“A je l’ može za hiljadu i po?”

“Ne može, ali eto, može za 1.700. Da se nađemo na pola.”
“Pa dobro kad hoćeš već da se cjenkaš, neka ti bude 1.700.”

Slušaj dileju … Ja hoću da se cjenjkam, a ona traži mi da bude jeftinije!? Pomislim, ali ćutim i vozim. Vidim da je tukla po nekom alkoholu, pa mi se nešto i ne mili da počinjem razgovor.

Usput sam saznao i da ima 37 godina i da se nesretno zaljubila u “klinca” kako reče od 21 godinu i da ima američko državljanstvo, gdje je i živjela 17 godina i da joj je dosta Srbije, pa ide kod ćaleta u Miami, sa uvjerenjem da se ovdje nikada više neće vratiti i tako bla, bla u nedogled uz moje, pristojnosti radi, povremeno odobravanje.

U jednom momentu, dok smo se vozili auto putem, negdje poslije skretanja za stari novosadski auto-put ona reče:
“Jao, prebićeš me kada ti nešto budem rekla, ali to neću još da ti kažem.”

Naravno, istog trenutka sam pomislio da ima namjeru da mi ne plati vožnju, ili da u najboljoj varijanti ima samo pomenutih 1.500 dinara, oko čega i ne bih pravio neki problem.

“Daleko bilo da Vas prebijem. Pa ja uopšte nisam agresivne prirode”, ozbiljnog izraza lica kažem i kao odgovor dobijem komplimente tipa:

“Ma vidjela sam ja odmah da si ti super lik. Faca. Još ste jedino vi taksisti u ovoj smrdljivoj Srbiji zadržali taj neki šmekerski duh …”, ovo ono, itd.

“E moj Vladimire, ova, koliko te hvali, nema ni tih 1.500 dinara”, proleti mi kroz glavurdu, ali se i dalje pristojno osmjehujem.

Dolazimo ispred prvog ulaza u aerodrom, zaustavljam se i sa novčanikom u ruci izlazim. Izlazi i ona, dolazi pozadi i pokuša da otvori vrata gepeka.

“Neće”, reče.

“Neće”, kažem i ja “baš sam glup, zaboravio sam da pritisnem dugme, a kod Forda se gepek otvara samo iznutra”, kažem uz osmijeh i nastavljam “dajte, da naplatim onih 1700 dinara, da se ne šetam dva puta bez potrebe. Lako ćemo za kofer, imate vremena. Avion Vam polijeće tek za tri sata”, trica …

Muk.

Gleda me i ćuti.

U slijedećem momentu, priđe mi bliže (kao sramota je nešto) i tiho reče:
“Jao, ja stvarno nemam para da ti platim.”

“Ne razumijem”, pravim se nevješt.
“Znaš, ja sam sve pare zamijenila u dolare i stvarno nemam ni dinara.”

“Pa to bar, gospođice, nije nikakav problem. Ja sam, kao što ste maloprije rekli, šmeker i neću sad da pravim neku buku oko toga”, sa osmijehom kažem, napravim finu pauzu da sačekam njen osmijeh; dobijam pomenuti, i nastavim:

“Postoji unutra mijenjačnica, nije nikakav problem da Vas sačekam dok razmijenite novac.”

Muuuuuuu …

“Ali ja, pa, buu, muu, bee … pa dobro”, jedva nekako sastavi “daj mi kofer i evo idem pravo u mjenjačnicu da razmijenim, pa ću odmah da se vratim i da ti donesem novac.”

Jeste, mamicu ti tvoju, sigurno ćeš da se vratiš. Šta, ja sam brabonjke jeo kad sam bio mali, a? Pomislim pa kažem:

“Ma nemojte bez potrebe da se sa koferom cimate tamo vamo”, opet osmijeh, “otiđite slobodno i razmijenite novac, a ja ću evo dobro da Vam pazim na torbu dok se ne vratite.”

Jedno polutiho “ok” joj se jedva otrglo iz usta …

Stojim ispred ulaza i čekam. Nema je bukvalno pola sata. Sreća pa je jutro i nema toliko gužve, pa ni policija, a ni komunalci ne prave problem što stojim (zaustavljanje je dozvoljeno bukvalno na minut samo radi istovara stranaka). U međuvremenu, vezom sam obavijestio radio stanicu moje firme o ‘problemčiću’ sa naplatom, kao i o tome da stranke nema da se vrati i rekao im da ću kofer sa stvarima donijeti kod njih ukoliko se stranka ne pojavi. Nije prošao ni minut, nailazi policajac i maše mi rukom da se udaljim odatle.

“Prijatelju, imam mali problem i molio bih te da me pustiš da stojim ovdje još koji minut. Stranka mi je još prije pola sata izašla iz kola i ušla u zgradu da promijeni devize jer nije imala dinara da mi plati vožnju, a njen kofer je kod mene i ako odem, neće moći da me nađe.”

“Je l’ ti ta stranka jedna onako niža crnka, sa napumpanim ustima, pripita?”, reče.

“Jeste”, kažem i već znam šta slijedi.

“Eno je, prijatelju, ona tamo dole sa mojim kolegama. Traže te. Kaže da nećeš da joj vratiš kofere.”

Ja slušam i ne vjerujem. Izlazim iz kola. U to, nailazi i ona u pratnji dva policajca.

“Dobro veče, kakav je to problem?”, pita stariji od njih.

Ja ga i ne gledam, nego gledam u onog napumpanog ženskog prevaranta i pitam:

“U čemu je problem? Ne razumijem, zašto ste zvali policiju!? Jeste li mi rekli da nemate dinare i da idete unutra da razmijenite dolare i da Vas čekam!? Nemojte da me gledate, pitao sam Vas u čemu je problem!”, nastavljam povišenim glasom.

“Jadan si”, kaže ona.

Znači u sekundi mi je došlo da je tako zavalim bekhendom po onim naduvanim, balavim ustima, ali obzirom da to nikako nije dolazilo u obzir, blago povišenim glasom rekoh:

“Ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Dovezao sam Vas do ovdje, i za vožnju koja košta dvije, tražio hiljadu i sedamsto dinara, a Vi mi dovodite policiju, i ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Hajde, platite mi vožnju i da idem.”

Ona me gleda i ne progovara nijednu.

“Je l’ Vam dobro?”, upitah je uz brižni izraz lica, “hajde platite pa da se rastajemo.”

Ona i dalje ćuti i gleda me.

“Ja vjerujem da sam Vam simpatičan i da Vam je teško što moram da idem, ali imam obaveze i stvarno bih pošao ako se slažete?”

“Jadan si, stvarno si jadan”, prezrivo reče.

“Čekajte, Vi za koji sat letite, jeste li platili kartu? Nemojte da me gledate. Jeste li platili – jeste. Ne vidim u čemu je suštinska razlika između mene i njih pa da meni nećete da platite?”

Ona ćuti i gleda me.

Gledaju i slušaju i ljudi koji vare pljuge ispred ulaza u aerodrom, tako da mi i bi malo neprijatno.

Policajcu valjda dosadili i ona i ja pa progovori:

“Znate, po zakonu Vi ne možete da joj naplatite na silu. Ja mogu da Vam omogućim podatke i da je tužite i to je jedino što možemo da uradimo.”

“Stvarno?”, podignuh obrve uz ironični osmijeh, “pa da li mislite da ja nemam pametnija posla nego da idem po sudovima i tužim stranke koje neće da mi plate vožnju? Pa da može tako, ja bih svaki dan imao po nekoliko ovakvih pacijenata. Ne biva gospodine. Ne biva.”

“Ne znam zaista”, ljubazno nastavi policajac, “ali kao što rekoh, Vi po zakonu morate da joj vratite kofer.“

Aaaa, hoćete da se igramo? Pa dobro …

“Koji kofer?”, uz začuđujući pogled dočeka ih kao šamar moje pitanje.

“Kako koji, pa onaj koji Vam je ostavila u gepeku!?”, reče začuđeno policajac.

“A ne gospodine, pa Vi ste u velikoj zabludi. To je moj kofer”, rekoh mirnog izraza lica.
“Molim!?”, reče u čudu on.

“Da, da, to je moj kofer i jedino što ja mogu da Vam dam je moja lična karta, pa neka gospođica mene tuži ukoliko smatra i može da dokaže da je pomenuti kofer njen.”

Izraz lica policajaca i šabanke – neprocjenjivo.

“Da pokušam da Vam objasnim“, rekoh policajcu, “gospođica tvrdi da je kofer njen. Ja tvrdim da je kofer moj. Pošto Vi niste nadležni da odlučujete o tome ko je od nas dvoje u pravu, uputite gospođicu na privatnu tužbu, uzmite podatke od mene i prosljedite joj ih. Dalje, mi idemo na sud, Vi ste svoj dio posla pravilno obavili i to je to. Pitajte gospođicu da li želi da joj omogućite moje podatke, ne bih li Vam dao svoju ličnu kartu.”

Policajac me gleda, pa gleda nju, pa mene, pa nju, pa je na kraju upita:

“Hoćete li da ga tužite?”

Ona ga i ne gleda, već mene fokusira pogledom i ponovo kaže:

“Baš si jadan. Misliš da si pametan, a jadan si i to za smiješne pare”, reče sa prezirom.

Kunem se, u trenutku osjećam kako me sekundi djele od odluke da je pred svima zavalim pesnicom preko labrnje (sramota me je što to kažem, obzirom da je žensko) i da time napravim sebi veliki, mnoogo veliki problem, ali zadnjim naporima uspijevam da budem smiren i da poentiram kulturno.

“Molim Vas gospodine, upozorite gospođicu da me ne vrijeđa i pitajte je da li želi da me tuži ili da se razilazimo polako. Već sam mnogo vremena izgubio, i iako mi prija svjež vazduh i ovo neobavezno druženje, ja bih se udaljio ako nemamo više nikakva posla.”

I uopšte ne filujem tekst i ne uljepšavam ga, bukvalno sam tako rekao.

“Gospođice, hoćete li da ga tužite, još jednom Vas pitam?”

Ona ćuti i dalje me prezrivo gleda, a ja sa pobjedničkim osmijehom na licu kažem:

“Hvala Vam gospodo, ja bih pošao, ako nemate ništa protiv”, sjedam u kola, onaj prvi policajac iz teksta mi maše rukom tjeraj, tjeraj i to je to, odlazim.

E pa sad putuj bez prtljaga u Ameriku, pa da te jadnik nauči ponašanju “gospođice damo” …

Malo kasnije sam kofer odnio u radio centar i ostavio ga kolegicama uz poruku da ga vrate vlasniku kada donese novac.

I šta kažete, ovo nije po zakonu?

Naravno da nije, ali mi se vrši velika nužda (vidite kako fin umijem da budem kad se potrudim) od svih tih nakaradnih zakona koji štite džukele na uštrb poštenih ljudi. I znam da sam sebi samo napravio komplikaciju time što sam zadržao kofer, jer da sam halalio vožnju i prežalio pare, ne bih izgubio sat vremena na aerodromu i ne bih sa aerodroma morao da kofer nosim u firmu na Vidikovac, već bih nastavio sa poslom. Problem je što, ako se ne pobuniš protiv nepravde i ako se ne boriš za sebe, svi počinju polako da te gaze, a to već nikako nije dobro, a i ne mogu da dozvolim da me jedna klošarka pravi budalom.

Ne dam i tačka.

Izvor: novi.ba