JUGOSLAVIJA ĆE SE PONOVO UJEDINITI, TO JE SAMO PITANJE TRENUTKA: Ovo tvrdi najveći savremeni francuski FILOZOF!

U Jugoslaviji je uvijek bilo nacionalizma, ali to raspirivanje nacionalnih i identitetskih pitanja krajem 1980-ih i u 1990-im godinama je u sebi imalo nekakav element ludila

Pisac, pesnik, matematičar, dramaturg, teoretičar ljubavi, Alen Badju, rođen je u Maroku pre 82 godine. Jedan je od retkih radikalnih levičara u Francuskoj koji se nikada nije odrekao levičarskog angažmana iz mladosti. Na prestižnoj École normale supérieure studirao je književnost i filozofiju, gde je doktorirao, gde je radio i kao profesor filozofije. Nakon doktorata, zajedno sa Fukoom i Delezom, na Univerzitetu Paris VIII osnovao je katedru za filozofiju. Autor je jedne od najuticajnijih knjiga u svetu filozofije, “Biće i događaj“, ali i pamfleta “Čega je Sarkozi ime“, koji je postao bestseler u Francuskoj 2007. godine. Njegova dela su izvršila uticaj na neke od najznačajnijih savremenih filozofa. Smatra se najpoznatijim i najuticajnijim živim francuskim filozofom u svetu. U njegovom stanu u Parizu razgovaramo o socijalističkoj Jugoslaviji, padu istorijskog komunizma, novoj komunističkoj hipotezi, francuskim novim filozofima, Bernar-Anri Leviju, Emanuelu Makronu, Slavoju Žižeku, ljubavi…

U vreme postojanja socijalističke Jugoslavije bili ste deo maoističkog pokreta u Francuskoj koji nije bio oduševljen idejom samoupravljanja. Kakva su Vaša sećanja na Titovu Jugoslaviju?

– Vrlo rano sam slušao o Jugoslaviji, još dok sam bio dečak, čak i u porodici. Moj otac je bilo levi socijalista, čak gradonačelnik Tuluza. Moji roditelji nikada nisu išli u Jugoslaviju ali su imali puno simpatija prema toj državi. Generalno, u Francuskoj je među intelektualcima postojala simpatija prema Jugoslaviji i njenom socijalizmu jer nije bio staljinističkog tipa. Malo kasnije, kada sam postao politički svestan, shvatio sam da je stvar malo komplikovanija, odnosno da ima više tipova komunizma: sovjetski, jugoslovenski, kineski, albanski itd. i da su svi ti modeli sadržali važne sistemske kontradikcije. Mislim da je Titova Jugoslavija za mene pre svega predstavljala ideju da u okviru jedinstvenog komunističkog modela, osim sličnosti – jedna partija, isti tip državnog uređenja itd. – postoje i razlike. Dobro, znamo kako je u Francuskoj proširena ideja da je baš jugoslavenski socijalizam, zbog samoupravljanja, dobar. Na prvom mestu su tu ideju širili intelektualci Druge levice, deo socijalista i drugi najveći sindikat u zemlji, CFDT. Iskreno, ja se nisam ozbiljno bavio jugoslovenskim samoupravljanjem. Nikada nisam ni posetio Jugoslaviju. Pročitao sam nekoliko tekstova i upoznao se sa istorijom te zemlje dosta šematski. Ali, Jugoslavija je u to vreme bila slika toga da komunistički univerzum nije nikakav uniformni totalitet, već vrlo raznolik totalitet, kompleksan, koji čak sadrži i veoma važne opozicije unutar sebe.

Kako objašnjavate pad istorijskog komunizma na Istoku? I kako biste smestili razaranje Jugoslavije u tom kontekstu?

– Objašnjenje pada komunizma na Istoku je istorija dugog trajanja, koju možda i nismo najbolje razumeli. Kineski komunisti su jedno vreme govorili da je potrebno da prođe čitav vek da bismo razumeli Staljina. Budimo obazrivi, dakle. (smeh) Neophodna harmonizacija između upravljanja ekonomijom i političkim aparatom u kapitalizmu je uvek delikatna. Jer, u kapitalizmu pravi gospodari su uvek skriveni, oni koji poseduju sredstva za proizvodnju, dok je politički aparat izabran od strane naroda. Potrebno je da funkcionišu oba nivoa istovremeno i time se skrivaju mnoge stvari. U komunističkim zemljama je u jednom momentu došlo do velike nesigurnosti između opštih metoda države, tj. njenog unutrašnjeg ustrojstva i ekonomskog razvoja koji nije bio na nivou kapitalističkih zemalja. U unutrašnjosti te kontradikcije između politike i ekonomije, čitavo iskustvo je bilo napušteno. Međutim, važno je reći da do toga nije došlo zbog masovnog narodnog bunta, već je rukovodstvo odustalo od komunističkog projekta. U pitanju je važan pokazatelj. Videli smo zamor dominantnog aparata koji je želeo da proba nešto drugo. Takav izbor je doveo do onoga što smo videli u SSSR-u i u zavisnim zemljama, dakle do potpune dokompozicije sistema, u Jugoslaviji smo videli nasilje, a u Kini veliki proces transformacije. U svakom slučaju, pad režima tog tipa nije bio produkt internih kontradikcija, kao što je organizovana i nasilna klasna borba, već konsenzus na nivou elita. To dokazuje da problem koji nije bio rešen, u marksističkom značenju tog pojma, je problem odumiranja države. Umesto da slabljenje države bude oruđe u uspostavljanju komunizma, ono je postalo prepreka tom procesu.

U Jugoslaviji takođe vidimo isti proces. On je doveo do obnove nacionalističkih i identitetskih konfiguracija i do jačanja centrifugalnih tendencija. To je normalno. Tendencije raspada su postojale i u SSSR-u, ali Jugoslavija je postala model.

Ja smatram da je generalno to slučaj sa svim državama. Onog momenta kada država kao kohezivni faktor izgubi jednu jaku ideologiju, bila to nacionalna ili komunistička ideologija, pojaviće se efekti dekompozicije na identitetskoj bazi. Pogledajte nedavnu istoriju Italije i njihove – sada vladajuće – partije Severne lige, koja je nastala na bazi sukoba između Severa i Juga. Pogledajte šta se trenutno dešava u Velikoj Britaniji i Španiji. Odnos države i nacija je na dnevnom redu i danas, odnosno i danas nije u potpunosti rešen. Mi do danas, generalno, nismo rešili pitanje najadekvatnijeg oblika države. U suštini, iskustvo nam je pokazalo da nismo baš najbolje shvatili ni šta je to bila komunistička država. Ona je imala autoritarni i organski oblik sve vreme, i na kraju je uništena. Ali i demokratske kapitalističke države takođe pate od toga da onog momenta kada dođe do slabljenja državnog principa, primećujemo identitetska pulsiranja. Mislim da ćemo u budućnosti tek biti svedoci toga. Jugoslavija iz 1980-ih je savršeni model tog procesa.

U samom početku jugoslovenske krize se niste oglašavali u najvećim medijima. Kako tumačite ključne uzroke i krivce za razaranje Jugoslavije?

– Svaki put kada se država i vlast legitimišu na strogo identitetskom principu, kao što se to desilo sa jugoslovenskim republikama po slabljenju centralne države, neminovno smo na granici rata ili etničkih čišćenja. Jer, kriteriji onoga što je identitet u modernom svetu su ekstremno kompleksni. U suštini, veći deo država u svetu okuplja raznolike identitete. Onog momenta kada počnete da privilegujete jedan istorijski identitet, to znači da je to na račun nekog drugog. Identiteti na individualnom planu imaju više simbolički, jezički itd. značaj. Ali, u politici oni su uvek delom u ključu: “ja sam to, jer nisam ono drugo“. To je praktični identitetski princip. Ukoliko ne postoji taj Drugi, identitet dolazi u opasnost, jer počinje da se razvodnjava na druge podidentitete. Kao i uvek kad slabi centralna država, istovremeno dolazi i do, kako sam već pomenuo, identitetskih zahteva. Najpre, moja hipoteza je da ne postoji glavni krivac u tom procesu. Jer, sam proces nužno dovodi do fenomena ovakvog tipa. Besmisleno je reći da su to Srbi, Hrvati ili Slovenci. To bi značilo da smo deo te igre identiteta. Ukoliko bismo na to pristali, završili bismo na ideji da postoje najgori, ili bar gori identiteti od drugih. To nije nipošto moja pozicija. Naravno, političari koriste takvu situaciju kako bi stvorili novi legitimitet za svoju nacionalnu vlast. U svakom slučaju, odgovornost moramo tražiti u faktorima koji su doveli do dekompozicije centralne države. Sa druge strane, ona se nalazi u detektovanju ciljeva velikih sila. Među nama, u tezu da one intervenišu iz humanitarnih razloga ja ne verujem. Njihovi interesi su jasno utvrđeni. Videli smo da su sve zapadne sile sa oduševljenjem pozdravile raspad komunističkih država. Tako je krenulo. Onda su se i Nemačka i SAD i Francuska pozicionirale u toj aferi u odnosu na već utvrđene geopolitičke interese.

Kako smeštate jugoslavenski konflikt u kontekst političke i intelektualne rekonfiguracije u Francuskoj 1990-ih godine? I da li je uopšte debata o Jugoslaviji imala uticaja na tu rekonfiguraciju?

– Da, mogu da kažem da sam to osetio i na svojoj koži. Najpre, lično, bilo mi je jako teško da kažem kako žalim što Jugoslavije više nema. Jer, kao što znate, ja sam komunista i želim da države nestanu. Ali, u stvarnosti, zaista mi je bilo žao. Istovremeno, video sam da postoji problem. Sve države koje su se pozivale na istu ideologiju su nestale. Dakle, osećamo da je istorijski nešto na izdisaju. Da je hipoteza na kojoj je zasnovan taj tip države oslabila, uključujući i njen ekonomski model. Sa druge strane, konstatovao sam francuski ideološki izraz tog procesa, koji je bio intrinzično reakcionaran. U raspadu Jugoslavije, i u nasilju koje je sledilo, jedan deo francuskih intelektualaca je video priliku da interveniše i da finalizuje svoj put renegata “maja 68“. Jer, oni koju su bili najangažovaniji javno u jugoslovenskoj aferi su nekada bili ekstremni levičari. Video sam istinske ideološke konverzije kod nekih intelektualaca koje je inspirisala Jugoslavija. Već sam Vam to pričao, neki komunisti i ekstremni levičari – iz 1960-ih, 70-ih i 80-ih godina – tvrdili su da je jugoslovenska epizoda pokazala intrinzičnu superiornost zapadnih demokratija, i da je sasvim opravdano da zapadne armije intervenišu u taj sukob kao nosioci ljudskih prava i slobode. Imao sam osećaj da u slučaju Jugoslavije idem u suprotnom smeru kada je reč i o mom ličnom intelektualnom okruženju. Mislim da je situacija u Jugoslaviji dakle bila jako važan faktor u ideološkoj rekompoziciji političkih tabora, i naročito francuske inteligencije.

Kako vidite angažman Bernar-Anri Levija u vreme jugoslovenske afere?

– On je nastojao da svaku svoju borbu proda u antikomunističkom ključu, bilo da se radi o Jugoslaviji, Gruziji, Avganistanu itd. Postao je poklonik nekakvog antikomunizma i antitotalitarizma. Pošto je Milošević za njega bio komunista on je zauzeo poziciju protiv Srbije. U pitanju je pre svega čovek masovnih medija i spektakla. U čisto intelektualnom, filozofskom ili spekulativnom smislu, svi ti novi filozofi su nula. Bavljenje sitnicama… u jednom momentu je čak pokušao da se nakači i na Sartra, što je tek neubedljivo. Nije mi uopšte jasno kako su dobili ime “novi filozofi“. U stvarnosti je to ime za političke renegate iz druge polovine 1970-ih koji su promovisali zapadni demokratizam i nekakav humanistički moral.

Mislim da je taj naziv došao na osnovu medijske uloge koju su – kao filozofi – počeli da imaju u francuskom javnom mnjenju…

– Da, to je tačno, bio je povezan sa njihovom medijskom ulogom. Međutim, zaista je specifično da je bilo potrebno da se nazovu filozofima kako bi dobili prostora u medijskoj sferi. Platon sigurno ne bi bio zadovoljan time (smeh). Jer, oni su od filozofije napravili jednu dimenziju javnog mnjenja.

U Le Monde-u, ali i u prvom tomu Vaše knjige “Okolnosti“, objavili ste esej u kome se, kritikujući Miloševićev nacionalizam, istovremeno protivite nazavisnosti Kosova i ratu NATO-a protiv Srbije.

– Mislim da je danas apsolutno jasno da je to razaranje Jugoslavije bilo užasno loša stvar za taj region. Osim toga, Kosovo i rat na Kosovu su postali operator kapitalističkog manevra na globalnom planu. Ne znam koliko sada ima bivših jugoslovenskih republika… 6, jel tako? Vrlo mi je lako da zamislim da u ovakvom kontekstu – u kome preovladavaju identitetska i nacionalna pitanja – ta dekompozicija nema kraja i da se rascepi mogu nastaviti. Sa druge strane, jednom na dnevnom redu mora doći i pitanje reunifikacije Jugoslavije.

Slažem se!

– Vi biste to želeli? Naravno, teško je to ne želeti, iako ćemo reći da ta Jugoslavija ne sme biti ista kao ona prethodna i sl. Mislim da će istorijski proces dovesti do reunifikacije Jugoslavije. Ne vidim trenutno kako će se do toga doći, ali znam da je to neophodnost. Znate, prvi jugoslovenski intelektualci koje sam upoznao u životu su bili Slovenci. I vrlo brzo se s njima nisam složio oko nacionalnog pitanja… jer su oni za sve optuživali Srbiju. Međutim, pre nekoliko godina, kada smo se videli, skoro da su plakali jer su imali nekakvu vladu ekstremne desnice koja je radila reviziju čitave njihove istorije. Veliki broj spomenika narodnooslobodilačke borbe je uništen, a Vlada je stavljala u istu ravan naciste i komuniste, nazivajući ih totalitaristima itd. Oni, koji su bili za nacionalnu nezavisnost, sada nisu nipošto srećni rezultatom tog procesa. Osim toga, negde u razgovoru sa njima tada primećivao sam nekakvu ideju o slovenačkoj superiornosti u odnosu na Srbe. U Jugoslaviji je uvek bilo nacionalizma, ali to raspirivanje nacionalnih i identitetskih pitanja krajem 1980-ih i u 1990-im godinama je u sebi imalo nekakav element ludila, mentalnog opskurantizma… i ja sam to video čak i kod tih prijatelja. Iako se radi o iskrenim i jako inteligentnim ljudima. U svakom slučaju, bio sam apsolutno protiv nezavisnosti i Slovenije i Kosova jer sam generalno protiv podela na identitetskoj i nacionalnoj osnovi. To je princip koji sam branio uvek, ne samo u slučaju Jugoslavije. Upravo zbog toga sam danas i protiv nezavisnosti Katalonije.

Izvor: espreso.rs